|
 |
<=== Nazad na sve intervjue
Vidoje Vujić, |
|
Razvoj preduzeća "Vujić Valjevo" je krenuo 1990. godine. Počelo se sa trgovinom građevinskim materijalom. Ovim poslom preduzeće se bavilo godinu dana, posle čega se krenulo u proizvodnju PVC prozora po austrijskoj tehnologiji. Niko pre njih u Srbiji nije proizvodio PVC prozore, kao ni PVC profile na prostoru bivše Jugoslavije. Preduzeće "Vujić Valjevo" je danas prisutno u više poslovnih oblasti. Pored proizvodnje PVC profila i PVC stolarije, bavi se proizvodnjom negazirane vode i pružanjem hotelsko- turističkih usluga. Trenutno zapošljava oko 700 ljudi. Osvrćući se na svoju prvu i osnovnu delatnost - proizvodnju PVC stolarije i PVC profila, Vidoje Vujić, vlasnik preduzeća, kaže: "Danas PVC profile delom prodajemo konkurenciji na domaćem tržištu, a delom izvozimo. Nameravamo u naredne dve do tri godine da prestanemo da proizvodimo PVC prozore i da radimo samo PVC profile, u čemu smo, moram reći, dostigli evropski i svetski nivo“.
Prvi smo u Srbiji napravili privatnu fabriku za flaširanje vode. Otvorili smo je 2003. godine. Njen kapacitet je od 13.000 do 16.000 boca od litar i po na sat. Danas fabrika vode u Srbiji, hvala Bogu, ima dosta. Konkurencija je velika, tržište malo. Još uvek niko nije napravio iole ozbiljniji izvozni posao, a bez izvoza nema posla kada se radi o fabrikama vode u Srbiji. Trenutno su proizvodni kapaciteti vode u Srbiji deset puta veći od potreba tržišta.
Sredinom oktobra smo dobili sertifikat za izvoz vode u Rusiju Ukoliko rusko tržište “proradi”, investiraćemo u novi proizvodni pogon. Planiramo da dupliramo kapacitete za flaširanje vode, instaliranjem još jedne linije istog kapaciteta kao sadašnja. U tom slučaju naš ukupni proizvodni kapacitet bi bio 26.000 boca od litar i po na sat, što predstavlja godišnju proizvodnju od 160 miliona boca ili 240 miliona litara vode. Planiramo, takođe, izvoz vode u Kinu. U novembru ćemo biti na sajmu u Šangaju na kome očekujemo da zaključimo izvozni posao.
Prošle godine smo u oktobru privatizovali Ugostiteljsko-turističko preduzeće "Sloga" iz Valjeva, čime smo agilnije ušli u oblast turizma. Ovo preduzeće smo platili šest miliona evra i ono ima dva hotela u Valjevu i tri na Divčibarama. Trenutno na Divčibaramo gradimo kongresni centar koji će biti u sastavu našeg novoformiranog preduzeća Hotelsko-turističkog društvo "Divčibare". Ovo preduzeće će se isključivo bavi turizmom. Smatramo da će se turizam narednih godina u Srbiji znatno više razvijati i da je to trenutno veoma perspektivna poslovna delatnost. Turizam, moramo znati, nije naročito profitabilna privredna grana, ali on za sebe vezuje više delatnosti i pospešuje njihov razvoj, kao što je, recimo, prehrambena i poljoprivredna proizvodnja.
Sve naše radnice koje rode treće dete dobijaju od vlasnika firme 3.000 evra, za četvrto dete dobijaju 5.000 evra, a za peto 8.000 evra. Od ove godine uvodimo praksu da naša radnica koja rodi treće dete ima plaćeno odsustvo pet ili deset godina. Trajanje ovog plaćenog odsustva još nismo utvrdili, pa zato kažem pet ili deset godina. Smatram da je jedan od prioritetnih zadataka Srbije borba protiv bele kuge i podsticanje nataliteta. Ovo je zadatak ispred svih zadataka, s obzirom na aktuelno demografsko stanje u kome se nalazi naša nacija. Čujemo da u mnogim firmama od radnica traže obećanje da neće rađati decu. Mi, naprotiv, od njih tražimo da rađaju decu i u takvoj njihovoj odluci i nameri ih svesrdno podržavamo.
Budući razvoj naše kompanije biće, pre svega, usmeren u pravcu turizma. U ovu oblast poslovanja smo ušli kupovinom Hotelsko-turističkog preduzeća "Sloga", idemo dalje sa gradnjom kongresnog centra na Divčibarama, a planiramo kupovinu i gradnju novih hotela po Srbiji.
Po mom mišljenju, preduzetništvo se sastoji od mnogo rada i odricanja. Mnogih stvari se morate odreći i morate dosta raditi. U preduzetništvo sam, ako se tako može reći, ušao 1973. godine radi obezbeđenja vlastite egzistencije i tada o drugim stvarima nisam razmišljao. No, posao je rastao i razvijao se i ja sam 1979. godine kao zanatska radnja imao bruto dohodak tadašnjih tri miliona maraka. Moj radnik je tada imao veću platu nego građevinski radnik u Nemačkoj. Bila su to dobra vremena. Ja sam posle zemljotresa sanirao stari grad Dubrovnik i stari grad Kotor.
Svim mladim preduzetnicima i onima koji nameravaju da uđu u preduzetničke vode poručio bih da ne budu lakomisleni i da ne očekuju da će do uspeha lako doći. Do uspeha se ne dolazi lako. Da sam mislio da se do uspeha lako dolazi, do njega verovatno nikad ne bih došao. Još jednom ponavljam, uspeh traži puno rada i odricanja.
