<=== Nazad na sve intervjue Mirjana Grbović, direktor DUNAV društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom

Mirjana Grbović

DUNAV dobrovoljni penzijski fond sa 72.000 članova i imovinom od 16.234.000 evra kojom upravlja DUNAV društvo za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom trenutno je najveći dobrovoljni Fond koji posluje na tržištu Srbije. Društvo je dobilo dozvolu za rad 8. marta 2007. godine, ali je do tada nepunih pet godina poslovalo kao kompanija za penzijsko osiguranje, koju su osnovali izraelska kompanija TBIH i Kompanija „Dunav osiguranje“. Maja 2006. godine "Dunav" je kupio akcije partnera, tako da postaje jedini vlasnik kompanije. "Bilo je dobro što smo prepoznali da treba krenuti prvi u ovaj posao, jer ko krene prvi ima šansu da ostane prvi", kaže Mirjana Grbović, direktor "Dunav" društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom. Trenutno je u Društvu zaposleno 67 ljudi, u Direkciji u Beogradu i 19 filijala i poslovnica širom Srbije.

Trenutno u Srbiji ima sedam dobrovoljnih penzionih fondova, ali ste samo vi počeli sa isplatama penzija?

Prvu penziju smo počeli da isplaćujemo 2005. godine. Za tog našeg penzionera karakteristično je to da je on, do trenutka kada smo se mi preregistrovali iz Kompanije za penzijsko osiguranje u Društvo za upravljanje, već primio 17 penzija. Međutim, u momentu preregistracije na njegovom ličnom računu bilo je mnogo više para nego što je uplatio. To znači da je tih 17 penzija primio samo iz prinosa. Sada imamo još jednog penzionera. Prema izveštaju Narodne banke Srbije za drugi kvartal 2007. godine, "Dunav fond" je po broju članova i imovini najveći fond u Srbiji. Imovina "Dunav fonda" čini 51,26 od ukupne imovine tada šest aktivnih fondova u Srbiji. Što se tiče uplata u tom periodu, i tu imamo najveći iznos, negde oko 37 odsto od svih uplata u Dobrovoljne penzijske fondove.

Koje su prednosti dobrovoljnih penzijskih fondova i zašto treba ulagati u njih?

Prvi i osnovni razlog je što je to dopunski izvor prihoda u starosti, jer državne penzije stalno padaju. Država je sama počela da govori o tome da će penzije biti sve niže, ali i podaci to pokazuju. Prošle godine prosečna penzija u odnosu na prosečnu zaradu bila je oko 60 odsto, danas je prosečna penzija u odnosu na prosečnu zaradu pala na 51 odsto. U našem okruženju, recimo u Hrvatskoj, jeste 31odsto prosečna penzija u odnosu na platu, dok je u Nemačkoj 45 odsto. To je relativno nisko. Činjenica je da sredstava u državnom penzionom fondu nema. Sve je veći broj penzionera, a sve manji broj onih koji uplaćuju doprinose, tako da je sistem državnog penzijskog osiguranja u krizi. Država je uvela dobrovoljno penzijsko osiguranje, kako bi poslodavci ili pojedinci mogli da uplaćuju i obezbede sebi dopunsku penziju. Svest ljudi je polako počela da se menja i shvataju da sami moraju da brinu o svojoj starosti.

Koliki je najniži iznos koji može da se uplaćuje u "Dunav" penzioni fond?

Najniži iznos kod nas je 1.055 dinara i taj iznos se menja dva puta godišnje, u zavisnosti od toga kolika je minimalna bruto zarada u Republici. On se povećava kada se poveća minimalna bruto zarada. Država je dala neke podsticaje da se razvije ova vrsta osiguranja - oslobodila je poreza i doprinosa uplate poslodavca koji uplaćuje za svoje zaposlene do 3.000 dinara. Podsticaj za fizička lica je da ukoliko preko administrativne zabrane uplaćuju iznos do 3.000 dinara, ne plaća se porez na dohodak građana, koji iznosi 12 odsto. Naravno, mi predlažemo da se taj iznos poveća i bude relativan , jer je 3.000 dinara mali iznos.

Gde se sve plasiraju sredstva Fonda?

Mi imamo Investicioni odbor koji utvrđuje kvartalno investicionu politiku. Tu investicionu politiku odobrava Upravni odbor i onda portfolio menadžer sprovodi investiranje. Naravno, to investiranje nije slobodno, jer je Zakonom o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, kao i odlukama Narodne banka Srbije, propisan okvir za investiranje, i to okvir koji je prilično čvrst i mi se toga strogo pridržavamo. Sve investicije idu preko "Kastodi" banke, koja obavlja prvu i neposrednu kontrolu. Naglašavam još jednom da mi ne možemo da investiramo mimo okvira koje je država propisala. Ulaže se u obveznice stare devizne štednje, u akcije preduzeća i deo sredstava se nalazi u depozitima.

Po čemu se izdvaja vaš Fond od ostalih šest koji još deluju u Srbiji?

Naš Fond, osim toga što ima dugo iskustvo u investiranju, ima potpuno uređen sistem i profesionalan kadar. Kada su drugi krenuli sa radom, bilo je pokušaja preuzimanja naših zaposlenih, jer je to bio jedini obučen kadar na tržištu. Samim tim što smo već isplatili prvu penziju, imamo iskustva i u tom segmentu. Imamo iskustvo u isplati jednokratnih iznosa koje su ljudi povlačili sa računa. Dakle, prošli smo sve faze u razvoju dobrovoljnog penzijskog fonda, što tek čeka našu konkurenciju. Da dobro radimo, govori to da je naš Fond, otkad smo se preregistrovali, i pored velike konkurencije, napustilo samo 0,27 odsto članova, što je beznačajno u odnosu na broj ljudi koji je došao. Naš Fond se razlikuje u odnosu na ostale i kada se radi o naknadi koju Društvo za upravljanje naplaćuje prilikom uplate doprinosa. I po tome smo znatno povoljniji od drugih fondova. Ta naknada kod nas iznosi 2,8 odsto, a kod svih ostalih dobrovoljnih penzijskih fondova iznosi tri odsto.

Kakva je struktura članova Fonda?

Ugovore o članstvu u Fondu mogu da zaključe svi ljudi koji su u radnom odnosu, ali i oni koji ne rade. Što se strukture tiče, najviše imamo onih za koje poslodavci uplaćuju, oko 92 odsto. Moram reći da se sve više mladih ljudi interesuje. Polako se stvara svest kod mladih ljudi da oni moraju da brinu o svojoj budućnosti. Ipak su oni u nekom drugom vremenu odrastali, tako da je mnogo lakše formirati novu svest, nego promeniti staru. Veliki se broj mladih ljudi javlja našem call centru, raspitujući se za uslove uplate. Kategorija mladih ljudi od 30 do 40 godina na drugom je mestu. To su oni koji već rade. Nažalost, veliki broj ljudi kod nas ne radi. Ono što je veoma česta pojava, ljudi ne uplaćuju za sebe, ali uplaćuju za svoju decu. Jer, ako deca ne rade ili nisu radila, neći imati ni državnu penziju. Roditelji žele da ih obezbede na neki način. Kada se gleda na dug rok, a penzijsko osiguranje je na dug rok, za uplatu od 3.000 dinara za trideset godina se dobija dobra penzija.

Koje su garancije za sve one koji odluče da ulože novac u vaš Fond? Da li su njihova sredstva bezbedna?

Narodna banka vrši kontrolu. Postoji društvo za upravljanje i postoji Penzijski fond. Društvo za upravljanje ima poseban račun, a račun Fonda se nalazi u "Kastodi" banci. Osnivač ulaže kapital, a da bi se osnovalo Društvo za upravljanje penzijskim fondom potrebno je milion evra. To nije slučajno, jer sve troškove mora da snosi osnivač dok Fond ne stane na noge. Imovina Fonda je vlasništvo svih članova koji su u Fondu. Naravno, srazmerno udelu. To nije vlasništvo Društva za upravljanje i ako nekim slučajem dođe do toga da Društvo za upravljanje ne radi dobro, da propada, da ostvari gubitak koji ga vodi u propast, to ne znači da će Fond da propadne. Fond praktično ne može da propadne jer se imovina Fonda nalazi u "Kastodi" banci i ona nije ni na koji način ugrožena. Imovina Fonda ne može da uđe u stečajnu masu Društva za upravljanje, niti može da uđe u stečajnu masu "Kastodi" banke. U Zakonu je to vrlo dobro rešeno. Mi imamo kontrolu na dnevnom nivou. Osim toga, Narodnoj banci neke izveštaje šaljemo nedeljno, neke dvonedeljno. Ta kontrola ide dotle da mi svaki oglas, sve što je vezano za marketing, moramo da šaljemo Narodnoj banci na saglasnost. Oni ne dozvoljavaju da se javnost obmane, dovede u zabludu, da se nešto obeća što nije istina. To je na neki način i dobro. Dakle, pored tako rigorozne kontrole Fond ne može da propadne, mogu samo da se ostvare veći ili manji prinosi, ali uloženi novac ne može da nestane.

Recite nam nešto više o planovima za budućnost Fonda?

Naša namera je bila da tokom ove godine udvostručimo broj članova Fonda. Da li ćemo u tome uspeti ili ne, to ćemo videti. Kada smo se preregistrovali 8. marta 2007. godine, imali smo 58.000 članova, danas imamo 72.000. Cilj nam je da povećamo broj članova, da nam imovina Fonda bude što veća i da ostvarimo što je moguće veći prinos. Imamo vrlo veliku infrastrukturu i to 19, uslovno rečeno, prodajnih mesta, odnosno imamo 12 filijala i sedam poslovnica. To je ogroman broj. Uspeli smo da pokrijemo celu Srbiju i u odnosu na druge Fondove to nam je velika prednost. Drugi Fondovi imaju mnogo manje zaposlenih i oni su mahom u Beogradu, tako da je otežano zaključivanje ugovora sa građanima u unutrašnjosti. Mi u tom smislu možemo našim članovima Fonda da pružimo dobar servis, a pogodni smo i za velike sisteme. Recimo, osigurali smo veliki broj zaposlenih u PTT- u, koji za bilo koju informaciju mogu da svrate u najbližu poslovnicu i da se informišu. Ako nemaju pristup Internetu, mogu da dođu u našu poslovnicu da uđu u svoj lični račun i da vide kakvo je stanje na njihovom računu. Filijale u Beogradu i Nišu za sada su najbolje filijale.

Vi ste svakako jedna od malobrojnih žena u samom vrhu srpskog poslovnog sveta. Kako vidite položaj žena u današnjem poslovnom miljeu u Srbiji?

Iskreno, ovo je svet muškaraca. Osim toga, muškarac u poslu voli da vidi muškarca. Kada sam postavljena za direktorku, imala sam izvesni strah da će me kao ženu teže prihvatati u poslu. Međutim, to se nije desilo. Ja lično imam veoma pozitivna iskustva. Imenica direktor je muškog roda. Mene su moji saradnici najavljivali kao direktora, pa kada bih se pojavila, poslovni partneri bi ostajali zaprepašćeni. Što se tiče problema žena na poslu, to se ne razlikuje od problema žena u bilo kom drugom segmentu života. Smatram da žene moraju da ulože ogroman napor da bi bile uspešne u poslu. Žena osim na poslu, mora da bude dobra majka, domaćica i supruga. To nije lako. No, najvažnije je imati priliku.

Šta biste kao iskusan menadžer poručili našim mladim menadžerima, šta je najvažnije za lično menadžersko napredovanje?

Najvažnije je da budu strpljivi. Mladi ljudi koji se zaposle kod nas, uvek žele da naprave uspeh, da zaključe ugovor sa firmom koja ima 5.000 radnika. Svaki put im kažem: krenite od 20, 50, 100 radnika. Treba uvek krenuti od malih stvari da bi se dostigle velike stvari. To ne znači da ne treba imati velike planove, da ne treba imati ambicije i da ne treba imati velike ciljeve, ali uvek treba krenuti od malih stvari da bi se stiglo do velikih.